Stanujem s leve strane ulice u zgradi koja ima isto i naličje i lice, u stanu iznad stare, krezube bludnice.
Uvek se sretnemo na stepeništu koje vonja na njena sećanja i priče iz naftalina.
Pozdravlja me širokim osmehom i teatralnim pokretom ruke koja se ne odvaja od čaše crnog vina, obučena i našminkana kao Konkubina.
Pokušavam da izbegnem srdačnost njenog zagrljaja, izvinjavam se što žurim, uz objašnjenje da sam umorna, samo da bih što pre pobegla u samoću svoja četiri zida, da skinem cipele što me žuljaju, otvorim staru ranu i izridam se bez stida.
Al đavo ko đavo nikad ne spava, ona mi staru ruku prebaci preko ramena i reče:
– Eh, dete moje, ne dozvoli muci da te rastrga ko besni vuci, na žulj ti stane, popi sa mnom čašu vina, neće kruna s glave da ti pane, znala sam i ja za lepše dane.
– Gledam već dugo kako se bezvoljno kući dovlačiš, taj pogled tuge nikad ne svlačiš.
Uzalud osmehom krasiš lice kad oči su ti izdajice.
Zapalih cigaretu i osmeh po navici razvukoh skrivajući oči iza zavese od dima, a ona mi se kurvanjski nasmeši i reče:
– Vidim da te muče ljubavni jadi!
Progutah knedlu zalivajući je čašom punom oporog vina a ona zacvrkuta kao stara, pokvarena violina.
– Daj iz dlana da pročitam kuda će te odvesti budući dani, nemoj žednu preko vode da te prevode ljudi. U svakom od njih zli vuk spava, a ti si crvenkapo za njih poslastica prava!
I ne znajući šta bih, kad već pobeći nisam znala, a i proradi u meni znatiželju stara, pružih ruku da skratim muku, a ona očima zakoluta vešto, i sebi u bradu promrmlja nešto, a onda pogledom stade po dlanu da mi luta i reče glasno, skrenula si s puta!
Pomislih u sebi, ništa što nisam znala, kao da čitati sudbinu zna ta stara budala, u šta sam se upustila, zašto me baš sad pamet služiti prestala, al me trže njen stisak ruke i malena soba oko mene poče da odzvanja od cerekave buke.
Ne shvatih odmah o čemu se radi, zašto joj kolutaju oči i poskakuju grudi, al kad progovori kao grom da me iz vedra neba pogodi – I ti si, dušo moja, smrtno obolela od ljubavi!
Kako to, i ja? O čemu priča ta prepredena lija? Al ne stigoh ni reč prozboriti a ona me novom čašom vina poče dvoriti, i dok kao ni prvi put, odbiti nisam znala, veća od zgrade posta mi glava, sa novom pričom stara me stigla, ne izostavljajući gde je i zbog čega noge digla.
A onda poče kako grlom u jagode s njim je pošla, njemu za ljubav, kroz sito i rešeto prošla, a on je ostavi ko fol zbog ponosa a ona sazna kasnije da je ostavio zbog krivog nosa!
I od tad više u ljubav verovala nije, naučila je da govori strane jezike, pleše, peva, opojna vina pije, i za sebe najlepše haljine šije.
Šminka joj je bila najbolja drugarica, ispod nje je krila sva svoja tužna i ružna lica. Muškarce je zavodila, pa im srca lomila, njemu da bi se osvetila, a svom krivom nosu udovoljila!
Zanemelu, što od priče, što od vina, što ne shvatih gde u sve to, moja je stala sudbina, prenu me jecajem stara Konkubina i reče mi kroz suze – Ćeri, onaj ko te iskreno voli, voleće sve na tebi, i krivi nos i tvoj karirani šos, tvoj loš smisao za humor i tvoj hronični umor!
Sebe se nikad nemoj stideti, ni od drugih svoje pravo lice skrivati, ni kad si tužna ni kad od sreće ne znaš gde letiš!
Kad se probudiš, možda se ove naše priče setiš, i prestaneš sebi, zbog drugih, da se svetiš.
Ja sam se svetila drugima zbog njega, al nikad srce svoje nisam zadovoljila, i sama sam ostala.
Naravoučenije: Grlom u jagode retke ptice krenu, a još ređe se ne useru 😀
LjiljkaB 